Srpski prevodioci ostali bez posla!
Prilikom nedavne posete Beogradu, hrvatski premijer Ivo Sanader je najavio da će Hrvatska pokloniti Srbiji na stotine dokumenata vezanih za pridruživanje Evropskoj uniji, a u čiji je prevod na hrvatski ta zemlja uložila gotovo milion evra. Podrazumeva se da bi time Srbija uštedela značajna sredstva za prevođenje tih materijala na srpski.
Prevodioci i prevodilačke firme u Srbiji mogli bi sa pravom da budu kivni na gospodina Sanadera što će im njihov komad ovog milionskog „hleba” oteti od usta!
S druge strane, materijali o kojima je reč dobrim delom spadaju u kategoriju šturih, pravnih tekstova čiji prevod na srpski zahteva mukotrpan i, neko bi možda rekao, dosadan rad, te će sigurno biti i onih koji smatraju da im je na izvestan način učinio uslugu, ali to je već stvar ličnih sklonosti!
Pored toga, ovi dokumenti svakako predstavljaju samo kap u okeanu u odnosu na sve ono što će morati još da se prevede na srpski u procesu pridruživanja Evropskoj uniji – drugim rečima, biće tu još posla!
Međutim, postoji nešto drugo što bi moglo da bude razlog za zabrinutost: kao prevodilačko preduzeće mi smo poslednji koji će prenaglašavati razlike između hrvatskog i srpskog jezika, ali u neophodnom procesu prilagođavanja hrvatskog materijala na srpski jezik (gotovo da se samo uslovno može govoriti o prevođenju) postoji opasnost da se olako shvati taj zadatak. Moglo bi da dođe do propusta koje ponekad viđamo kod hrvatskih, slovenačkih i drugih firmi sa područja bivše Jugoslavije na srpskom tržištu: kuhinjski elementi su „žute boje, brez sanitarne armature” – tu je očigledan uljez iz slovenačkog; „želja nam je zadržati tržišni primat” – upotreba infinitiva tamo gde to nije uobičajeno u srpskom; „posle uporabe kesicu zatvorite” – što je doduše verovatno propust hrvatskog prevodioca, jer ta reč nije u upotrebi u srpskom.
Da budemo pošteni, ovde smo izdvojili najupečatljivije primere. Međutim, ipak postoji realna opasnost da se tom procesu pristupi sa stavom da hrvatski tekst samo treba malo da se „naštima” da bi to postao srpski, umesto da se pristupi suštinskom prilagođavanju duhu srpskog jezika. Ovaj rizik postoji ne uprkos velikoj sličnosti između hrvatskog i srpskog, nego upravo zbog nje.
Zato verujemo da je Kancelarija za evropske integracije ovu vest ipak primila sa dozom rezerve. Možda će se naši strahovi pokazati kao neosnovani, ali činjenica ostaje: kvalitetna, iscrpna obrada tekstova koje je gospodin Sanader obećao Srbiji (doduše, neki noviji izveštaji tvrde da on ništa slično nije obećao!), uz pažljivo poređenje sa izvornim tekstovima na engleskom ili drugom jeziku i sa kompletnim terminološkim usklađivanjem na srpskom jeziku, predstavlja zadatak koji uopšte ne treba potceniti. Ovakvo prilagođavanje može da košta, prema našoj tržišnoj proceni, dodatnih 30% do 50% od ukupne vrednosti prevoda koji su do sada urađeni. Međutim, ako će velikodušnost Hrvatske imati pun smisao, ovaj proces je neophodan – da se taj gest ne bi slučajno pretvorio u medveđu uslugu i da ne bismo dobili još jedan prevod na srpski koji nije odrađen, kako volimo da kažemo, „do kraja”.
